Teksti so v srbskem jeziku,če vas spodbudijo k razmišljanju potem se lahko s dozo ponosa okarakterizirate kot ¨misleči človek¨!Izvor tekstov je blog http://www.ivonazivkovic.net/KAKO-NASTAJU-BOLESTI-PRVI-DEO.html
9.04.2009
KAKO NASTAJU BOLESTI? (Prvi deo)
Kako je došlo do toga da savremena medicina danas ne leči nijednu hroničnu degenerativnu bolest, pa su milioni ljudi širom sveta upućeni da do kraja života zavise od lekova? Da li čitava medicina počiva na pogrešnim biološkim osnovama?
Priredila: Ivona Živković
LUJ PASTER – PLAGIJATOR I PREVARANT
Još 1923. godine objavljena je knjiga „Bešam ili Paster: Izgubljeno poglavlje u istoriji biologije“ (BÉCHAMP OR PASTEUR? A LOST CHAPTER IN THE HISTORY OF BIOLOGY), koju je napisala Etel Daglas Hjum, da bi se istom temom pozabavila knjiga objavljvena 1942. „Paster: plagijator, prevarant teorija mikroba razneta“ (PASTEUR: PLAGIARIST, IMPOSTOR THE GERM THEORY EXPLODED).
Obe ove knjige nisu imale medijsku promociju kako bi postale popularne. Naprotiv, čini se da su od javnosti vešto skrivene. I danas se o njima veoma malo zna iako je 2006. napravljeno još jedno izdanje u Engleskoj. Obe knjige razotkrivaju težak sukob koji se sredinom i krajem 19. veka vodio u medicinskim krugovima u Francuskoj u vezi toga kako nastaju bolesti. Na jednoj strani je bio ugledni profesor medicinskog fakulteta i biohemičar Antoan Bešam (1816 - 1908), za čije stvaranje i rad malo lekara danas uopšte zna, a na drugoj proslavljeni Luj Paster (1822-1885), hemičar koji je proučavao fermentaciju i koji je ušao u sve školske udžbenike.
Iz ovog naučnog sukoba izašao je kao pobednik Luj Paster, koji je tada bio društveno uticajniji, mada u medicinskim krugovima nije imao veliki ugled. Stekao ga je naknadno zahvaljujući medijima i moćnom biznisu koji je razvila industrija vina i piva i koja koristi proces fermentacije, a što je Paster istraživao za njihove potrebe.
Iako je sam Paster pred kraj života priznao da je pogrešio u pogledu svoje teorije o mikrobima, na postulatima njegovih otkrića zasnovana je moderna biološka teorija na kojoj počiva i čitava savremena medicina.
Tako se danas u svim medicinskim udžbenicima kaže da najveći broj bolesti u ljudskom organizmu (kao i kod životinja i biljaka) nastaje delovanjem mikroorganizama (virusa, bakterija, gljivica) koje iz spoljašnje sredine ulaze u tkivo i zagade ga. To izazove reakciju imunog sistema i upale. Daljim razmnožavanjem mikrooganizama u tkivima mogu nastati teške degenerativne promene. Paster je tvrdio da u zavisnosti od vrste mikroba zavisi koja će se bolest u organizmu razviti.
Robert Koh (1843-1910) je kasnije pokušao da klasifikuje sve ove mikroorganizme koji izazivaju bolesti i da ih što više razotkrije. Mikrobi su tako uvek u istom obliku i prenose se sa jednog organizma na drugi, sa životinje na čoveka.
Pasterovi naučni postulati se i danas primenjuju u medicinskoj dijagnostici i nauci. To znači:
1. nađe se životinja ili čovek sa određenom bolešću.
2. izoluje se iz tkiva mikroorganizam u određenoj kulturi.
3. on se ubaci u telo zdrave eksperimentalne životinje i kada se i ona razboli - zaključi se da i ova životinja ima isti patogen kao i originalna.
I to je bio dokaz (i danas je) kako nastaju bolesti. Simptom manje ili simtom više stavlja se u niz simptoma karakterističnih za taj mikrob. Savremena medicinska dijagnostika je tako postala prava enigmatika. Mnogo puta isti simptom označava različite bolesti, a ista bolest može da se ispolji i sa različitim simptomima - po principu može da bude , ali ne mora da znači. Studenti medicine se zato pretvaraju u mašine za bubanje: simptom-uzrok-bolest-terapija, pri čemu mnogi vremenom potpuno izgube smisao da razmišljaju svojom glavom. Posumnjati da sa blagoslovenom medicinskom naukom nešto u temelju nije u redu predstavljalo bi pravu jeres.
Tako su Paster i Koh postavili temelje monomorfizma, a savremena medicinska nauka je napravila čitavu paletu antibiotika za određene patogene klice.
Zahvaljujući “genijalnoj” praksi jednog nadri lekara koji se vešto putem jednog falsifikata dočepao članstva u engleskom Kraljevskom lekarskom društvu i diplome lekara, Edvardu Dženeru, došlo se na ideju da se virusima stane na put vakcinacijom tj. aktiviranjem imunog sistema pre nego što virus dospe u organizam.
Farmaceutska industrija je bila oduševjena idejom i napravljene su vakcine (sa umrtvljenim virusima) za sve poznate bolesti. Do 1950. praktično su svi poznati virusi stavljeni pod kontrolu, a stotine miliona ljudi je vakcinisano. Sa jedne strane stvoren je profitabilan biznis sa vakcinama , a sa druge u “civilizovanom društvu” više nema tuberkuloze, dečije paralize, kolere, difterije, velikih boginja, bubonske kuge itd.
Današnji lekari veoma samouvereno kažu da je zahvaljujući savremenoj medicini, antibioticima i posebno vakcinama iskorenjen ogroman broj infektivnih bolesti. Istovremeno, isti lekari još nisu u stanju da objasne odakle dolaze novi smrtonosni virusi kao ebola, HIV, legionarska bolest, ptičiji grip, tuberkuloza otporna na antibiotike i sl.
Da misterija bude veća, poslednjih pedeset godina pojavile su se potpuno nove bolesti za koje se, takođe, ne zna kako nastaju. A pojavljuju se u tako velikom broju, upravo u “civilizovanom društvu”, da su poprimile epidemijske razmere. To su: hipertenzija, razna srčana oboljenja, dijabetes, rak, Alchajmerova bolest, multipla skleroza, autizam, šizofrenije…
Za mnoge od ovih bolesti sada se otkriva i da su infektivne kao, na primer, stomačni ulceri ili bolesti srca.
Na osnovu kataloga hroničnih bolesti za koje se sumnja da su uzrokovane “infekcijom” bakterijama, Dejvid A. Relman sa Stanford Univerziteta u SAD, sada tu uključuje i različite oblike upale creva, sarkoidozu, Vegenerovu granulomatozu, primarnu žučnu cirozu, reumatoidni artritis, lupus, dijebetes melitus, Kavasaki bolest, mnoge oblike srčane arterioskleroze, Alchajmerovu bolest, mnoge psihijatrijske bolesti, cerebralnu paralizu, policistične bolesti jajnika i možda i mnoge poremećaje gojaznosti. Ova lista je daleko veća.
Nedavno je otkriveno da je arterioskleroza takođe bakterijski proces, mada zapravo niko ne tvrdi da su bakterije njen uzročnik. Ali, uzorci iz zakrečenja su pokazali da se u njima u čak 99 procenata nalazi bakterija klamidija pneumonije , odnosno bakterija iz bakterijuma koji je uzročnik pneumonije i bronhitisa. Otkriveni bacil je srodan sa chlamydia trachomitis, koja je uzročnik trahoma, vodeće bolesti slepila u Trećem svetu.
Multipla skleroza je tako vezana za humani herpes virus 6, agent Roseola infantum, mada niko ne tvrdi da od toga ona i nastaje.
Ali, kod svih pomenutih bolesti virusi i bakterije su pronađeni. Odakle oni dolaze? Iz zemlje? Iz atmosfere? Iz svemira? Ili ih možda stvara sam organizam?
MONOMORFIZAM I PLEOMORFIZAM
Za razliku od Pastera, Antoan Bešam je tvrdio da svi mikroorganizmi dolaze iz samih živih bića, iz tkiva posebno krvi ( tkiva u tečnom stanju) i da su pleomorfni što znači da menaju oblik ( pleo = promena, a morphe = oblik) , u zavisnosti od promene stanja u sredini u kojoj se nalaze ( pH vrednost, količine kiseonika, toksina, slobodnih radikala itd). Bešam je tako prvi postavio teoriju pleomorfizma.
Tako po doktoru Bešamu virusi prelaze u bakterije, ove u gljivice i nazad. Kada se razvijaju u laboratorijskim uslovima pod tačno određenim uslovima, streptokoke su uvek streptokoke, ali ako se promeni pH vrednost medijuma gde rastu taj strep bacil će se promeniti u neki drugi mikrob.
U školi se, međutim, uzgajaju bakterija na uvek istoj podlozi. Na primer svi “strep” organizmi u laboratorijama bolnica uzgajaju se na podlozi od sterilne humane ili zečije krvi pomešane sa agarom (vrsta algi koja se u ovu svrhu koristi). Ako su uzgajane na istom krvnom agaru, pri uvek specifičnom pH (7,6-7 
i pri određenoj temperaturi svi mikroorganizmi rastu na isti način, sve streptokokne bakterije su u obliku lopti u nizovima. Ukoliko bi se ovi uslovi promenili i bacili bi promenili oblik . Pleomorfizam znači da je telo domaćina aktivan učesnik u infekcijama i infektivnim bolestima, dakle, suprotno od onoga što su tvrdili Koh i Paster koji su verovali da je organizam sterilan i da je samo pasivna žrtva delovanja mikroba.
“Za razliku od pleomorfizma, monomorfizam mnogo toga nije u stanju da objasni. Otpor bakterija prema nekim antibioticima postaje sve veći. Bakterija ne mutira u formu koja je otporna na antibiotik, ona se zapravo menja, razvija drugačije, menja oblik. To je velika razlika. Mutacija se događa retko, pleomorfizam se događa stalno”.
Drugi je problem što zagovornici monomorfizma nisu u stanju da naprave adekvatnu klasifikaiju mikroorganizama - na adekvatne familije, rodove, vrste i da naprave vezu među njima.
PROTIT
Da u vodi postoji nešto živo otkrio je još u 17. veku Anton Liuvenhok (tvorac prvog mikroskopa, zapravo debelih naočara pomoću kojih je posmatrao sićušne čestice). Posmatrajći tako uzorke kišnice primetio je da u njoj ima “nečeg živog”. Jednom je tako sakupio svežu kišnicu u stavio je u epruvete koje je zapečatio. U početku ništa se nije događalo. Ni nakon nekoliko dana nikakvih promena nije bilo. Ali, četvrtog dana pojavile su se sićušne tačkice koje su migoljile u vodi. Liuvenhok nije mogao da objasni odakle su došle osim da su nastale u samoj vodi. Ali, zainteresovanih za proučavanje ovog fenomena tada nije bilo.
Bešam je prvi počeo da tvrdi da sve klice u organizmu nastaju od sićušnih tačkica u krvi koje je on nazvao mikrozime (ili somatidi ili protiti). Protit je nemačka reč, dok ih Francuzi zovu somatide. Englezi nemaju reč za ovaj fenomen.
Zdrave i nezdrave ćelije krvi. Bele tačkice su protiti (mikrozime ili somatide).
Protiti (somatide) se jasno vide na svakom mikroskopu pod uslovom da je podloga tamna. To su najmanje forme proteina, to su najmanji oblici života. Dakle, to nije ćelija kako je još pre trista godina utvrdio Vilijam Harvi, a savremena biologija se i dalje toga pridržava. Razlog zašto mnogi biolozi ni danas ne vide protite je verovatno taj što im niko u školi nije rekao da to treba da vide.
Protiti se nalaze u krvi svakog živog bića. Kada se premaz krvi ostavi na laboratorijskoj ploči dan ili dva , mikroorganizmi se bukvalno vide kako izlaze iz crvenih krvnih zrnaca, mikroorganizmi koji se menaju i razgrađuju u patološke forme kako proces truljenja nastavlja da se odvija. Kada je truljenje završeno, kada ne postoji ništa više što bi bakterije mogle da jedu, one se ponovo razlože i “nestanu” jer se vrate u formu malih tačkica.
“Kako su somatide uništenih bakterija i dalje žive sledi da su oni živi kraj i početak svih ćelija , organa, tkiva, bića fizičkog života. Sve žive forme nastaju od protita njihovim uobličavanjem. One jedu sebe i ponovo se rađaju. I to je princip uroborosa (ouroborosa) - zmije koja jede svoj rep- drevni simbol večitog života. Protiti su uvek u organizmu, za razliku od parazita koji ulaze spolja i sa kojima možemo, najčešće usled nehigijene, doći u kontakt.
Kada se izvrši razlaganje materije na najsitnije delove dolazi se do atoma i čestica, a kod živog organizma to je protit (somatida).
U francuskim naučnim krugovima odavno se poklanjala pažnja pleomorfizmu. Čak su neki smatrali da postoji jedinstvena kolekcija mikroorganizama na čitavoj planeti i da se u njoj nalazi sav genetički materijal - “Genom” koji čini samoreprodukujući deo ćelije. Iz tog opšteg “Genoma” nastaju svi mikrorganizmi na planeti.
Drugi su smatrali da “svaki organizam ima pristup ovom “Genomu” (“genetskom bazenu”) i pozajmljuje forme koje su mu potrebne da bi opstao.
Nemačko gledište je reprezentovao u tom smislu Ginter Enderlajn i nije se mnogo razlikovalo od Francuza.
Enderlajn je još 1935. tvrdio da svi mikrorganizmi nastaju iz protita, tako da se on u svojoj kulminirajućoj, ali i najdegenerativnijoj fazi , preobraća u gljivicu mucor racemosis. Polazeći od originalnog protita do gljivične forme, manifestuju se sve poznate bakterije ukoliko su uslovi za njihovu manifestaciju odgovarajući.
Gljivica mucor racemosis je tako kraj početka. Nakon njenog raspadanja sve organske materije se dezintegrišu natrag u protit odakle su u nastale. I to je novi početak života.
Protit je neuništaiv i to je BOŽIJA ČESTICA ŽIVOTA. Ona živi večno.
Dilema o tome šta je prvo nastalo- kokoška ili jaje – odavno je prevaziđena.
FERMENTACIJA
Veliki deo radova Antoana Bešama odnosi se na proces fermentacije. Luj Paster je, kako se iznosi i navedenim knjigama, veliki deo naučnog rada Bešama plagirao i prikazao kao svoje otkriće, a teoriju o protitima je na sve moguće načine diskreditovao.
Šta je fermentacija? To je primitivnija forma hranjenja, nakon koje sledi truljenje.
U živom i zdravom organizmu uloga protita je da budu fiziološki i hemijski agenti (posrednici) transformacija koje se odigravaju za vreme procesa ishrane (razmene materija). Kod bolesnog stanja oni postaju agenti fermentacije, a kod prestanka života organizma oni su agenti truljenja (potpune razgradnje)Sve ovo su načini ishrane i to je priroda Života. Tako se protit pretvara po potrebi (kada treba očistiti sredinu od kisline npr.) u viruse, bakterije ili gljivice, fermentiše šećer i vino ili zgrušava mleko ili truli jaja. (Po Pasteru to rade mikroorganizmi iz vazduha).
Krečnjak je sastavljen od protita bakterija koje su obeležile neku geološku epohu i taj materijal će zato u dodiru sa vodom početi da fermentiše (početi da se hrani).
Mumije u Egiptu takođe su pune protita koji u dodiru sa vodom počinju fermentaciju. Oni jednostavno tako nastavljaju život nakon nekoliko hiljada godina.
Nakon što vulkanska lava uništi čitav predeo u okolini vulkana, prvi lišajevi nastaju nakon što protiti uništene flore i faune dođu u kontakt sa kišom. I tako se nastavlja život.
“Nakon laganog raskravljivanja protiti izolovani od mamuta koji je uginuo pre više od 50 000 godina (po procenama naučnika) pokazali su spontano da su živi i počeli fermentaciju u šećernom rastvoru.
”Ruski istraživači su čak dokazali 1926. da su protiti izlovani iz petroleuma pokazali kompletnu sposobnost za život i počeli fermentaciju šećera.
Protiti se ne uništavaju čak ni na temperaturi od 1300 stepeni celzijusovih niti u sumpornoj kiselini.
Postoje čak i tvrdnje da su protiti pronađeni u mrkom uglju u jednom ekeperimentu u Nemačkoj.
Ukoliko su tačne naučne tvrdnja da kameno ulje nastaje zapravo iz magme (a ne od fosilnih ostataka), to znači da su protiti i u magmi i da ih praktično ima svuda oko nas.
Njihova koncentracija u atmosferi, po istraživanjima nekih naučnika (Dr Vilijam Donald Hamilton ili Berent Kristner), čak dovodi do vremenskih promena , kiše ili snega. To se događa, navodno, kada protiti “žele” da siđu iz atmosfere na zemlju. Hamilton i Kristner, doduše, nisu pominjali protite već bakterije za koje su verovali da postoje u atmosferi, jer je na više lokacija u Francuskoj, Americi i Antarktiku otkriveno prisustvo proteina u ledu i svežem snegu.
MIKRORGANIZMI SU POSLEDICA, A NE UZROK BOLESTI
Kako nastaju mikroorganizmi?
Po Bešamovoj teoriji protiti (somatide, mikrozime) se u zavisnosti koliko je organizam toksikovan zbog kiselosti sredine okupljaju zakačinju međusobno i počinju kao virusi, bakterije ili gljivice da po potrebi čiste okolinu, odnosno kiseli medijum. Kako razvijaju svoje posebne forme - viruse, bakterije - one vrše sopstveni metabolizam i počinju tako da stvaraju i produkte metabolizma - kiseline, koje su štetne za okolinu i lokalne telesne tečnosti. Ovi toksični otpadni produkti uzrok su zapaljenja i podržavaju dalji rast ovih mikroorganizama odnosno njihovo razmnožavanje stvarajući za njih pogodnu sredinu. Tako nije mikroorganizam to što nas čini bolesnim već produkti njegovog metabolizma. Na određenom stadijumu njihov razvoj je potpuno patogen (izaziva bolest) i parazitski. Tako su mikrorganizmi posledica, a ne uzrok bolesti.
Ovo se pominje čak i u jednom savremenom medicinskom udžebniku: “Ukoliko je koncentracija (misli se na fluide izvan ćelije) promenjena , tako da sadrži previše ili premalo te supstance (misli se na nutrijenate) ćelije postaju bolesne i ponašaju se abnormalno da bi na kraju počele da odumiru” (Jacob, S. & Francone, C. Elements of Anatomy and Physiology.)
“U stvarnosti, nije bakterija ta koja proizvodi bolest, mi verujemo da su to hemijski sastojci tih mikroorganizama podstaknuti neuravnoteženim ćelijskim metaboliozmom u čitavom organizmu koji zapravo proizvode bolest” (Godišnji izveštaj članova Upravnog Odbora Smitsonijan instituta, 1944., u vezi analize rada Rajfovog mikroskopa i njegovog otkrića.)
Dr J. H. Tilden je još 1926. objavio knjigu “Toxemia” u kojoj između ostalog navodi:
“Bolesti nastaju kada eliminacija otpadnih produkata metabolizma postane blokirana. Normalni ćelijski metabolizam stvara otpadne produkte. Ono što nazivamo bolešču je zapravo jedna kriza toksemije, kada telo pokušava da ukloni toksine koji su se negde ugradili zbog pogrešnog načina života ili ishrane.”
Ali, protiti se mogu razviti i u drugačijoj formi i pretvoriti se u ćelije organizma koje mogu pomoći regeneraciju tkiva. Prema Enderlajnovoj formulaciji, protiti odnosno bakterije, koje su korišćene kao lek u vreme Bešama, gajene su na medijumu sastavljenom od asparagusa i agara.
Francuski bakteriolog Gaston Nesen je i opisao čitav ciklus somatida (protita) uzimajući da su sve bakterije nastale od pojedinačnih somatida (protita). On je pokazao i opisao svaki stupanj kao i povratni proces kada se bakterija preoblikuje natrag u somatid i na taj način došao do onoga što je bio cilj - da se otkrije životni ciklus bakterije.
Ukoliko je Bešamova teorija tačna morala bi se ubuduće izučavatio nova biologija koja bi se zasnivala na sledećim postulatima:
1. Krv nije sterilna.
2. Ćelija nije najmanja jedinica života.
3. Mikrobi dolaze iz krvi (tkiva u tečnom stanju) ili drugih tkiva kako bi razgradili to tkivo kada više nisu u stanju da žive u nejmu i održavaju tako sopstveni metabolizam u sredini u kojoj su se našli.
Lečenje antiobioticima (anti biosis = protiv životni) i vakcinacija (vaca, vaccina = krava, kravlji) jednostavno nemaju nikakvog smisla.Jedini koji od Pasterove teorije ima korist je farmaceutski kartel koji je od ljudskog organizma napravio najprofitabilnije tržište.
21.04.2009.
KAKO NASTAJU BOLESTI /DRUGI DEO/
KAKO JE NASTAO ŽIVOT
Priredila: Ivona Živković
Šta je zaista otkrio Luj Paster? Iz onoga što u svojoj knjizi „Bešam ili Paster? Izgubljeno poglavlje u istoriji biologije” iznosi Etel Daglas Hjum i kasnije u knjizi “Paster: plagijator, prevarant -teorija mikroba razneta,“ R.B.Pirson - on nije otkrio ništa što do tada nije bilo poznato.
„Đeronimo Frankastorio (1483 - 1553) italijanski pesnik i lekar koji je živeo u Veroni objavio je 1546. u Veneciji svoj rad nazvan „De Contagionibus et Contagiosis Morbis et eorum Curatione” u kome je izneo svoju pretpostavku da je prava priroda zaraznih bolesti i infekcija u postojanju sićušnih i za oko nevidljivih čestica koje je on nazvao Seminarie Contagionum.
On je podelio sve poznate bolesti na one koje se prenose kontaktom direktno ili preko posrednika i na one koje se prenose vazduhom.
Frankastorio nije imao mikroskop i nije mogao da ih vidi, ali ih je opisao kao lepljive viskozne čestice. Po njegovom opisu one su slične onome što danas hemičari opisuju kao koloidna stanja supstance.
On je verovao je da one mogu u adekvatnoj sredini da se reprodukuju i kada se dovoljno umnože postaju patogene za toplokrvna bića.
Tek u 17. veku kada je Liuenhok napravio svoj mikroskop ove tvorevine su opisane i odgovarale su onome što je kasnije nazvano bakterijama.
Ali, prvu teoriju o mikorganizmima kao uzročnicima infektivnih bolesti postavio je venecijanski lekar M.A. Plenciz 1762. On je utvrdio da se oni mogu reprodukovati i izvan organizma domaćina kao i da se mogu prenositi putem vazduha. Nije poznato da li je Plenciz imao mikroskop.
“Dakle, ukoliko bi teorija o mikroorganizmima imala neku vrednost, onda bi se ona morala pripisti Plencizu, a ne Pasteru koji ju je “smislio“ sto godina kasnije. I ona je u tadašnjim medicinskim krugovima bila poznata”, napisala je Hjum.
Iako je Paster pred smrt priznao da nije bio u pravu i da mikroorganizmi nisu uzročnici bolesti, već posledica, baš onako kako je tvrdio Antoan Bešam, savremena medicina prihvatila je “Pasterovu” teoriju.
Ovo je gotovo identičan slučaj kao i sa veštačkim đubrivom, koje je danas opšte prihvaćeno i u upotrebi, dok se njegov izumitelj Baron Justus fon Libig toga odrekao. Razlog je saznanje što tako gajene biljke u sebi ne sadrže sve neophodne minerale. A koliko su minerali značajni u nastanku svih bolesti videćete u sledećem nastavku teksta.
Razlog za ovo je interes naftno-hemijsko-farmaceutskog kartela.
Vodeće medicinske škole u svetu danas su uglavnom pod kontrolom upravo ovog kartela. Mnogi lekovi se dobijaju iz derivata nafte. Ovaj biznis uključuje i proizvodnju vakcina koje su upravo zbog toga u mnogim zemljama nametnute kao obavezne, mada su sa medicinskog aspekta, potpuno besmislene.
Medicinska nauka koja se razvila nezavisno od farmakobiznisa ima već sto godina potpuno drugačije viđenje nastanka bolesti, pa samim tim i lečenje. Njihovo gledište je holističko.
Upravo zato moramo najkraće pogledati šta se danas zna o nastanku života, jer ovaj “sitan detalj” medicinske škole uglavnom ignorišu.
ŽIVOT JE USKLADIŠTENA ENERGIJA
Jedan veoma zanimljiv američki naučnik i istraživač bio je Džord Merkl, fizičar, koji se pozabavio načinom funkcionisanja same čestice života, koju je Bešam nazvao mikrozima (protit). Merkla porede sa Nikolom Teslom jer je iza sebe ostavio preko sto originalnih patenata. I način razmišljanja mu je bio originalan. Natanak života on je obradio u svojoj knjizi “Genesis II”.
Prema Merklu protiti su “sastavljeni od sićušnih kristala ATP(adenozintrifosfata), piramidalnog su oblika, i to je hemijsko gorivo koje pokreće naše telo i ono se stvara u ćelijskim mitohondrimjama odnosno ćelijskim baterijama. Kada se mišići pokreću oni sagorevaju ATP i to je energija molekula u telu. To je i ćelijska energija.
“Ovi kristali su ono što je kao ikra izbačeno u okean svih svetova, to su fizički elementi koji imaju zadatak da transdukuju energiju nazvanu Život od beskonačnog skalarnog potencijala vakuuma ovde, u troimenzionalan fizički svet gde se one pojavljuju kao čestice i zauvek kreću u beskonačnom izvoru novih protita (mikrozima)”.
I tako održavaju život.
Odakle njima energija?
Jednostavno taj “veliki okean” u kome su izbačene je prostor u kome smo svi potopljeni i to je skalarni potenijal vakuuma.
U njemu se nalazi početna energija Univerzuma i ona se naziva “nulta tačka energije”. To je neuređen prostor, to je haos.
Kvantna teorija fizike podrazumeva da se u tom vakuumu nalaze sve čestice u rasponu svih mogućih talasnih dužina. Što je veća talasna dužina na kojoj čestica osciluju u njoj je veća energija. Računicom na ovaj način ispada da je ova energija veća, grubo, za 120 redova magnitude nego energija koja je sadržana u materiji čitavog svemira. Znači sva energija sadržana u materiji u svemiru odgovara nekom broju na koji se onda dodaje 120 nula da bi se dobila ukupna energija vakuuma.
Vezivanjem ove energije u harmonične veze nastaje sve ono što nazivamo materijom i što vidimo oko sebe -galaksije, zvezde, planete, voda, vazduh, kamen, biljke, životinje, ljudi…
Pojam “nulte tačke energije” je prisutan u mnogim teorijama kvantne fizike.
Pol Dirak je 1930. izveo svoju teoriju na ideji da je vakuum virtuelno more fluktativne energije koja se može manifestovati parovima elektrona i pozitrona. Njujorški fizičar Timoti Bojer je izveo matematičku teoriju kako bi energija nulte tačke oscilirala i interakciji sa materijom.
Teorija “principa neizvesnosti” Vernere Hajsenberga iz 1927., kaže da je nemoguće u svakom trenutku odrediti poziciju i masu u kretanju čestice, pa dozvoljava da “energija nulte tačke” proizvede Braunski pokret (po škotskom botaničaru Robertu Braunu i tiče se nasumičnog kretanja čestica u tečnosti ili gasu). I to bi upravo mogao da bude način nasumičnog kretanja protita (mikrozima).
Danas se za vakuum sve više upotrebljava reč plazma. Čitav svemir je plasma, To je ogroman prostor napunjen energijom ogromnog potencijala. To je slobodna energija i ona je beskonačna”
Gustina energije vakuuma ili plazme iznosi 1093 grama po kvadratnom santimetru, po Džonu Arčibaldu Veleru. Po Ajnaštajnovoj jednačini E = MC na kvadrat (bolje po jednačini Semjuela Tolvera iz 1875. koju je Ajnštajn plagirao) to znači da više energije drži materiju nego što je u njoj sadržano.
Dakle, nije bilo bilo Velikog Praska, a elementarne čestice se spontano pojavljuju iz “ničega” , zapravo iz vakuma ili plazme i ponovo nestaju.
Sve je u stalnom nastajanju i stalno se stvara novi prostor, novo vreme, nova materija, nova energija, novi život. Sve se stalno pokreće. Sve je živo. Ništa ne umire, sve se stalno preobraća u nove i drugačije forme.
“Ništa nije izgubljeno, ništa stvoreno… Sve je transformisano. Ništa nije plen smrti. Sve je plen života”, tvrdio je Antoan Bešam još pre sto godina.
Bešamove mikrozime (protiti) kao jedinice života žive i hrane se i nakon smrti organizma jer život je u svom fundamentu neuništiv.
Tako mikrobi u organizmu nastaju upravo zato što su u funkciji samog nastanka i održavanja života organizma. Sve u prirodi je u stalnom nastajanju i stvaranju materije odnosno u njenom stalnom povezivanju i razgradnji, prljanju i čišćenju.
Svet niko nije stvorio, već se on sam stalno stvara. Kreator SVEGA postoji izgleda samo u glavama ljudi.
Da li ste razočarani?
ENREGIJA POČINJE KAO SVETLOST
Po nekim novijim tvrdnjama svetlost može da uskladišti informacije, kao hologram i to u okviru jednog fotona i jednog elektrona.
Džordž Merkl je otkrio da unutar molekularnih proteina postoji provodljiva nadtečnost sa specifičnim geometrijskim poravnjanjima. Merkl je to nazvao Kristal Života i tvrdio je da se u određenim okolnostima taj nadfluid može poređati u geometrijski red i tako stvoriti matrix (matricu). U tom matriksu može da se uskladišti energija. Tako nastaje i protit u koji se uskladišti energija.
“Hidroksil (joni koji formiraju atom vodonika i atom kiseonika u vodi) grupišu se i njihovi protoni ispune unutrašnju membranu matrice protita tako da daju elektrohemijski gradijent koji dozvoljava da se u tu uskladišti energija. To je kao kap vode koja se formira sa električno nabijenom membranom oko sebe, jedan kondenzator. Ovo naelektrisanje stvara električno polje sa mrežnim efektom tako da je membrana kondenzatora od protita naelektrisana sa isijavajućom energijom”.
“I BI SVETLOST… ”
Protiti se tako mogu videti pod mikroskopom samo na tamnoj podlozi. Protiti (somatide) su koloidna jedinica života – “božija čestica života”.
Ova energija se može koristiti na nekoliko načina, tvrdio je Merkl.
Ona se prvo nagomila kao jedan ATP rezervoar energije u hlorofilu biljke i onda u mitohondrijama životinja (ćelijskoj bateriji). Tu može biti iskorišćena za reprodukciju i upotrebljena da razdvoji genetski materijal od bilo čega što može da ga razori i to je početak imunog sistema.
“Ovi protiti proizvodnjom enzima proždiru bakterije, viruse ili bilo koju hemikaliju koja može ugroziti genetski proces sisara, oni se tako diferenciraju u ćelije, limfocite itd.- koji rade taj posao”.
Ta energija se dalje konvertuje tako da izgrađuje naše telo i stvara organe koji će ga činiti, delujući iznutra.
Oni se prvo pretvaraju u hlorofil (ATP energetski izvor za biljke) i onda u mitohondrije (ATP energetski izvor za sisare) i onda u ćelije i tako dalje, po Džordžu Merkelu.
Oni se mogu sintetisati u dva smera.
„U jednom smeru oni sintetišu sve žive organe. Ovi originalni protiti su uskladišteni u repovima spermatozoida (koji su posebna forma života od glave) i od njih svi stari oblici organa našeg tela“.
“Naš embrionalni razvoj (ontogenija) putuje kroz predačke forme (fenotipove) recimo milione godina našeg nasleđa je razvijeno u slanoj vodi.
U materici fetus rekapituliše sve stare forme koje je ikada imao”, tvrdio Merkl tako podržavajući staru teoriju nemačkog biologa Ernsta Hekela iz 1866, koju danas mnogi biolozi odbacuju.
Kako izgleda razvoj ljudskog bića? Jajna ćelija liči na jednoćelijsku protozou. Kada se izdeli stvara se dvoslojna struktura sa šupljinom u sredini i liči na nekog dupljara. Stvara se mezoderm, treći klicin sloj i tada ljudski embrion liči na pljosnatu glistu. Razvija se nervna cev, pa horda (kičma primitivnih ljuskara, a što je i prethodnica ljudske kičme), prorezi nalik škrgama, srce sa dve komore i tada zametak podseća na ribu. Pojavom udova zametak počinje da liči na sisara.
“Ontogenija rekapituliše filogeniju”, dugo se smatrao biogeničkim zakonom genetike.
Ali, obrnutom sintezom, verovao je Merkl mogu tako biti uzgojene sve stare forme života, do zelenih algi, bakterija i protita.
“Na taj način možemo ponovo kreirati ili se setiti našeg starog imunog sistema, koji će biti rekostruisan i početi iznova, a koji smo izgubili razvijanjem u ovom zagađenom svetu u kome živimo. Stari organi, naši embrionički organi mogu biti regenerisani iz prvobitnih protita”, zapisao je Merkl svoja fantastična zapažanja.
On je tako zamislio i jedan fantastičan način lečenja.
Ljudski organizam, koji medicina prepoznaje kao mrtav, nastavlja i dalje da “živi” tako što se energija razgrađuje i ono što više ne može da funkcioniše kao do tada i sve se vraća u formu protita, obrnutom sintezom. Tako svaki leš ima svoj “život”. Ovu razgradnju vrše protiti koji se formiraju u bakterije i crviće. Čim postoji nešto što jede to znači da postoji forma života. I kada više nema hrane - oni nestanu.
Ali, ono što biolozi nazivaju našim precima, i danas postoji, kao na primer, alge i pljosnate gliste, ribe i to kao naši savremenici, a ne preci… Iz onoga što u embrionu liči na škrge ipak se ne razvijaju škrge. Život se očito razvija preko prostih ka složenim formama, ali one su samo nalik jedna drugoj. Da li evoluicija podrazumeva milione godina ili se sve događa mnogo brže? Nešto se očito nikada ne razvije u složeniju formu iz razloga što ima zadatak da baš u toj formi postoji i ima svoju ulogu. Tako svaki virus, svaka bakterija, svaka gljivica ima svoju ulogu.
Ako je čovek najsloženija forma, onda svakako treba pomenuti da su postojali i drugačiji ljudi na Zemlji i da su izumrli, ali da se to iz nekog razloga prikriva. Oni nisu hodali zemljom pre nekoliko miliona godina već samo pre nekoliko hiljada godina. Pogledajte malo likove na kamenu sa vinčanskih nalazišta. Ili iz drevnog Sumera? Da li vam liče na današnja lica? Ali razloga za “izumiranje” životnih formi ima više.
Promene u elektromagnetnom polju Zemlje su svakako od najvećeg značaja. I one se u određenim periodima događaju. Neke vrste tada izumiru, druge se stvaraju.
To svakako može dovesti do promena u sintezi prvobitnih kristala.
Merkl je pronašao način da električnom magnetnom indukcijom uspori, pa čak i zaustavi spin elektrona i protona u molekulu što onda drastično menja fizičke karakteristike materije. Kanadski istraživač i eksperimentator Džon Hačinson već godinama vrlo efektno demonstrira kako se promenama u elektromagnetnom polju tope i seku metali na sobnoj temperaturi i podižu veliki tereti.
DREVNI SUMERCI ZNALI ZA KRISTAL ŽIVOTA?
Zanimljivo je da su neke informacije o geometriji “kristala života” ostavili drevni Sumerci koji su živeli pre 7000 godina. Tu poruku nastojao je da dešifruje na pravi način tek Džordž Merkl.
Po Merklu ispostavlja se da su Sumerci znali tajnu života i neke fizičke zakone koje mi tek danas otkrivamo. Merkl je tako prepoznao i sumersku “bio mašinu”, zapravo skicu principa nastanka života. Njihovu poruku zato može da pročita samo onaj ko zna geometrijsku postavku subatomskih čestica.
Jin i jang tako nisu suprotnosti, ako se ovako gleda, već komplementarnosti. Ne postoje u životu suprotnosti, već samo dopune. Život i smrt se tako samo međusobno dopunjavaju.
Kakva forma života će se razviti zavisi samo od uslova u sredini.
Ali, kako je sve celina u celini i ljudski organizam je jedan složeni eko-sistem u kome se stalno stvara život. Od stanja u organizmu kao medijumu zavisi i kako će protiti u njemu delovati, kako će se organizovati i koje će forme života stvoriti – koje bakterije, koje gljivice ili viruse. I , naravno, kako će se sve to manifestovati na naše zdravlje.
SVAKA BOLEST OBUHVATA ČITAV ORGANIZAM
Nažalost, naučnici su danas, posebno, kada je medicina u pitanju, razvojem specijalizacija izgubili pravu predstavu o životu, baš kao što se neki fizičari posebno bave samo atomima, ili samo česticama, i stalno otkrivaju nešto novo i time su okpirani, umesto da sagledaju celinu.
Sve je u svemu, celina je u celini i ništa se ne može odvojiti, stav je koji zagovaraju današnji holističari.
Tako je u medicinu poslednjih 100 godina uvedena loša praksa da se za svaku pojedinu bolest traži adekvatan lek. Dakle, jedna bolest traži lek i farmakobiznis ga stvara i prodaje. Tako je zatvoren krug, a razne bolesti se sa svojim “specifičnim” simptomima sve više šire. Odakle dolaze? Ko ih izmišlja?
Ogovor je – dolaze iz samog organizma i ne mogu se nikakvim lekovima isterati i izlečiti dok se ne otkloni stanje koje ih je izazvalo. Antibios ništa ne leči jer je život neuništiv. A ljudski organizam je jedan eko-sistem koji stalno stvara život. Savremena medicina, na žalost uopšte ne obraća pažnju na stanje čitavog organizma, već samo na vidljive simptome.
Početkom 20. veka doktor Oliver W. Holmes je bio lekar koji je bio veoma uticajan i ugledan u svojoj profesiji. Bio je i široko obrazovan čovek. Da li je slučano još tada izrekao rečenicu: “Čvrsto verujem da ukoliko bi se čitava medicinska materija mogla potopiti na dno mora, čovečanstvi bi bilo mnogo bolje, a ribama mnogo lošije”.
Čak 17 godina pre nego što je Paster sa svojom teorijom o mikrobima iz vazduha izašao kao svojom, poznata engleska medicinska sestra Florans Najtingel protivila se ovakvim shvatanjima. On je smatrala da infekcije predstvljaju simptom promenjenog stanja u samom organizmu, koje je ona nazivala čistim i nečistim stanjem. Za velike boginje je zapisla da je svojim očima videla kako ta bolest nastaje u neadakvatnim bolničkim smeštajima od prljavštine, prenatrpanosti i slabog provetravanja prostora gde su ležali bolesnici. Čistoća je po njoj bila najvažniji lek preko potreban pacijentima. To je zapisala 1860.
Možemo samo zamisliti kako su tada izgledale bolnice. Šta bi vakcinacija tu promenila?
03.05.2009.
KAKO NASTAJU BOLESTI (Treći deo)
Za razliku od promene u elektromagnetnom polju Zemlje koje mogu dovesti do velikih klimatskih promena, kataklizmi i izumiranja mnogih vrsta (jedan takav proces je upravo u toku), elektro-biohemijski debalans u ljudskom organizmu takođe se odražava na aktivnost protita (mikrozima) koji su po prirodi u svakom trenutku spremni da stvore neku novu formu života. Pitanje je samo kako će se nove životne forme stvorene u promenjenim uslovima unutar organizma odraziti na naše zdravlje
Priredila : Ivona Živković
Promene u ljudskom organizmu mogu nastati usled energetskog disbalansa (kada organizam u dugom periodu troši više energije nego što unosi), usled kiselo-alkalnog disbalansa (kada čitav organizam postane kiseliji) i usled toksikacije uključujući tu i sve vrste radijacija.
Dakle, mikroorganizmi koji se stvore u promenjenim uslovima u našem telu su posledica bolesti tkiva, a ne uzrok bolesti. To znači da svaka bolest zapravo obuhvata čitav organizam, a samo se manifestuje na nekom delu.
Po zagovornicima teorije pleomorfizma, svi mikrobi koji se stvaraju u živom organizmu (ili mrtvom) imaju za cilj da svojim aktivnostima očiste zakiseljenu, odnosno zaprljanu sredinu.
Kao što postoje životinje koje su po prirodi zadužene da jedu lešine, mnogi mikrobi jedu toksine koji su se kao produkti metabolizma našli u organizmu.
I ovo je deo univerzalnog principa koji mnogi ljudi uopšte ne primećuju zbog izopačenog odnosa prema prirodi. Pogledajmo na trenutak širu sliku.
SVE ŠTO DONOSI PROFIT POSTALO JE EKOLOŠKI PRIHVATLJIVO
Domaći pas najradije se hrani otpacima sa ljudske trpeze uskraćujući tako obroke pacovima i na taj način se prirodno drži pod kontrolom pacovska populacija kao i drugi glodari. Za mačke je idealan obrok dnevno jedan miš. Očito je da su obe životinje prirodno ušle u ljudsku zajednicu čim je čovek počeo da jede meso. Psi i mačke na ulicama gradova su tako naši prirodni čistači (đubre od derivata nafte se ne može očistiti). Škola nas, međutim, uči kako su ljudi pripitomili pse i mačke, zbog lova i zabave. To je potpuna besmislica.
Drevni Sumerci su pre 7000 godina u kamenu ovekovečili svoje pse , čuvare i čistače. A danas…
Zlokobni naftno-hemijsko-farmaceutski kartel, logično, više voli da prodaje preparate za deratizaciju i dezinsekciju (koji imaju dvostruko “koristan” učinak jer toksikuju i ljude i životinje i stvaraju nove pacijente) nego da dozvoli postojanje ovih prirodnih uništitelja u ljudskom okruženju. Ali, profit donosi i prodaja konzervirane hrane za pse i mačke, buvljih orglica, vakcina protiv besnila, mašnica, ogrlica, torbica, ali i hemikalija za pseću eutanaziju i sl.
Zato se savremena satanistička civilizacija bavi njihovim genetskim uobličavanjem po estetskim merilima koja su prirodi potpuno strana i zato vrlo podložna bolestima. Tako je ova bolešljiva kućna igračka otvorila novo tržište za veterinarske medikamente.
Psima nije mesto u stanovima, već upravo na ulicama gradova.
Sa druge strane ulični psi, prirodni čistači, masovno se ubijaju i sterilišu, što stručno rade pseći “lekari” i to se naziva “čišćenjem ulica” i prevencijom zbog navodne “pojave besnila”. Tako se s vremena na vreme preko medija plasira dramatična kampanja kojom se građani plaše psima lutalicama, nakon što je neki ulični pas nekog ujeo. Istina je, međutim, da ljudi svakodnevno besomučno napadaju, šikaniraju i ubijaju pse, dok izmišljeno besnilo (latentni oblik koji je prirodan) ima za cilj prodaju vakcina protiv besnila i tetanusa i konstantno održavanje straha. Ove slike necete naći nikada na naslovnim stranama medija.
Veterinarski biznis počiva na istim principima kao i humani - lažna edukacija, lažni lekovi, lažno lečenje. Jedino je profit pravi. O tome kako su se u ovaj biznis uklopili neki navodni “zaštitnici životinja” , takozvane “ekološke službe” i korumpirani “stručnjaci” za račun farmakobiznisa, možete više pročitati ovde.
Kako je beogradska vlada jedan “ekološki problem” 2005. rešila bojnim otrovom strihninom u sred stambenog naselja, možete pročitati ovde.
Nemački lekar Matijas Rat, koji je otvoreno ustao preko svoje “Rath Foundation” u borbu protiv naftno-farmaceutskog kartela, kaže: ” Kroz čitav 20. vek se u celom svetu išlo sa sistematskim zamenjivanjem prirodnih terapija, koje se nisu mogle patentirati, sa terapijama koje su mogle biti patentirane, pa su tako nastali sintetički profitabilni lekovi”.
(U srpskom jeziku, na žalost, za ovakve hemikalije koristi se neadekvatna reč - lek. Mnogo je prikladniji naziv droga, farmaceutik ili medikament. Medikament nije lek već sredstvo za ublažavanje simptoma. Svi medikamenti su u osnovi sintetički alkaloidi, često napravljeni iz derivata nafte).
“Oni su odgovorni za smrt stotina miliona ljudi koji i dalje umiru od kardiovaskularnih bolesti, raka i drugih bolesti koje bi mogle biti sprečene i odavno iskorenjene”.
“Ova prevremena smrt miliona ljudi nije rezultat slučajnosti niti nehata. To je sistematski organizovano voljom zbog interesa farmaceutske industrije i njenih investitora sa jedinim ciljem da što više prošire tržište za svoje medikamente, tržište koje vredi trilione dolara”, poručuje doktor Rat.
Upravo ovaj kartel stoji iza formiranja EU, velikog tržišta kojim oni dominiraju i u kome postavljaju vlade i ministre u mnogim zemljama. Učinjeno je to i u Srbiji. Dr Rat posebno ističe Nikolasa Sarkozija i Angelu Merkel, kao njihove pione.
UKLANJANJE SIMPTOMA UMESTO LEČENJA
Ali, ono što u organizmu, kao eko-sistemu u kome se stalno stvara život, predstavlja opasnost nije prisustvo mikroba već nagomilavanje otpadnih produkata njihovog metabolizma. To su toksične materije koje ulaze u krv i cirkulišu po čitavom telu. Lekari danas lako izlaze na kraj sa mikrobima, lokalizuju ih i na njih se deluje antibioticima. Simptomi se tako ublaže, ali toksini njihovog metabolizma ostaju u krvi i ostalim tkivima.
“Rešio sam da ili napustim profesiju ili da nađem uzrok bolestima” zapisao je još početkom dvadesetog veka američki lekar Džon Tilden (1851- 1940), autor dve veoma zanimljive knjige “Toksemija” i “Konstipacija”.
Baš kao i Florans Najtingejl doktor Tilden je na osnovu svoje dugogodišnje lekarske prakse tvrdio da su mnoge zarazne bolesti jednostavno posledica nezdravih uslova života.
“Velike boginje se smatraju jednom od najzlokobnijih zaraznih bolesti i opšte je uverenje da se osoba izložena ovom virusu uvek razboli ukoliko nije zaštićena vakcinom. Ovo je jedno od najglupljih preterivanja koje se nalazi u medicinskoj literaturi. Moje iskustvo je da veoma malo ljudi zaradi velike boginje kada se njima izloži”, zapisao je Džon Tilden.
Identično je i iskustvo američkog doktora A.R. Kembela (1865 -1931) koji je radio kao lekar u Teksasu u vreme kada su tamo harale velike boginje. On je otkrio da se velike boginje prenose ujedom insekta nazvanog sobna stenica tj. Cimex Lectularius. Kembel je i dokazao da velike boginje nisu zarazna bolest koja se prenosi preko vazduha, već da se stenice legu u močvarnim područjima oko ljudskih naseobina i konstruisao je na tim mestima specijalna staništa za njihove prirodne neprijatelje - slepe miševe. I bolest je iskorenjena bez vakcinacije. Iako je tada bio nominovan za Nobelovu nagradu, Kembel je nikada nije dobio. Znate ko kontroliše Nobelovu nagradu? Naravno, naftno-farmaceutski kartel. I braća Nobel su bila među prvim naftašima.
Dr Kembel i njegova veštačka staništa za slepe miševe u Teksasu.
Farmakobiznis koji proizvodi i prodaje vakcine protiv velikih boginja ostao bi bez velike zarade kada ne bi postojao paničan strah od velikih boginja i ostalih “teških zaraznih bolesti”. Zato je uterivanje straha od ove opake bolesti deo marketinške strategije. Preko 20 miliona vakcinisanih Jugoslovena 1971. samo je bio dobar biznis, kada je otkriven slučaj jednog Šiptara sa Kosova zaraženog velikim boginjama koji se upravo vratio sa hadžiluka u Meki. Iako je putovao preko Iraka, zanimljivo je da se Iračani nisu vakcinisali. Jugoslavija je izabrana jer je Josip Broz Tito imao autoritarnu vlast i za samo 48 sati izvršena je mobilizacija svih zdravstvenih službi i izvršena vakcinacija. A Kosovo je i danas rasadnik mnogih bolesti upravo zbog nehigijene stanovništva.
I taj biznis je još 1930. godine predvideo Džon Tilden:
“Nema dileme da je adekvatna sanitacija gotovo uništila ovu bolest (velike boginje) i pre ili kasnije će je iskoreniti potpuno. Naravno, kada dođe vreme da se to utvrdi, reći će se da je to zbog vakcinacije”.
Mnogi lekari danas su u ovo ubeđeni. Da nisu, bar ne bi vakcinisali sopstvenu decu.
Širenje straha od zaraznih bolesti je deo marketinga proizvođača vakcina.
HRONIČNA ENERVACIJA
Sa nestankom simptoma, smatra se danas da je i bolest izlečena. Ali, stanje u kome ostaje organizam u dugom periodu Tilden je nazvao toksemijom. Ona traje i hronično iscrpljuje organizam. Kada dođe do neke akutne upale ili procesa Tilden je to opisao kao - kriza toksemije. Umesto da se tada leči čitav organizam, pogrešno edukovani lekari ponovo posežu za otklanjanjem akutnih simptoma.
“Bolest nastaja kada je eliminacija otpadnih produkata iz nekog razloga blokirana. Normalni ćelijski metabolizam stvara te otpadne produkte. Ono što zovemo bolešću je zapravo kriza toksemije kada telo čini dodatne napore da ukloni nataložene toksine koji su posledica pogrešnog načina života”, zapisao je Tilden.
Za to organizam troši dodatnu energiju koju ne može da nadoknadi, i to vodi do hroničnog energetskog iscrpljivanja organizma, odnosno enervacije.
“Uopšte hronično preterano korišćenje nervne energije dovodi do iscrpljivanja. Mnogo ljudi traći nervnu energiju, dok se umesto hrane kao energetskog izvora koriste stimulatori. Prejedanje čak predstavlja više od podsticaja i ono je potpuno kontraprioduktivno”.
“Strah i druge emocije, zajedno sa preteranim ponašanjem može se računati kao stimulišuća navika”.
“Bolesti se leče kada se otkloni uzrok. Uzroci bolesti su navike korišćenja stimulatora kao kafe, čokolade, alkohola, šećera i druge hrana koju koristimo da se stimulišemo i uzbudimo”.
Stimulatori organizmu ne daju energiju već kao droga vrše nervni podsticaj pa kao efekat imaju energetsko delovanje koje nam trenutno koristi, dok dugoročno ono predstavlja energetski odliv. Ne zaboravimo da hranu uzimamo da bi smo se snabdeli energijom, jer bez energije nema života. Proteini su, takođe stimulatori koji učestvuju i u izgradnji mase, ali su slab izvor energije. Videćemo kasnije zašto.
Ovome treba dodati i preterane fizičke aktivnosti, previše rada, emocija, ali i neproduktivan seks (pogađate li u čijem su vlasništvu mediji koji promovišu seks kao veoma zdravu aktivnost?) - ima za posledicu iznurivanje.
Da li je onda bodi bilding ili redovan sportsko rekreativan život nakon napornog rada stvarno zdrav ili je i tu prste umešao isti kartel preko svojih medija, zaključite sami.
Jednostavno, kada je utrošak energije veći od unosa, čitav organizam mora da se tome prilagodi i počinje unutrašnja redukcija u potrošnji. Efekat svega ovoga je da organizam troši više nervne energije nego šo je dobija i što hronično dovodi do iscrpljenosti i slabljenja imunog sistema.
Evo kako ga je Tilden opisao nastanak kancera pre 70 godina:
“To je udaljen kraj zapaljenskog procesa čiji približni početak može biti bilo koja iritacija. Na primer: ukoliko se održava loša ishrana, kisela fermentacija prvo iritira mukus membrane stomaka; iritacija postaje upala, potom ulceracija, potom zadebljanje i naslage, što na kraju uzrokuje kancer”.
“Kraj je degenaracija od nedostatka kiseonika i sa hranom u raspadanju, septički materijal ulazi u cirkulaciju postavljajući hroničnu septičko trovanje nazvano kancer kaheksija. Bolest je uobičajeno manifestovanje univerzalnog iznurivanja”.
Dr Tilden je još tada kritikovao parcijalan način lečenja mnogih bolesti:
“Organ koji pati od mnogih kriza toksemije je otkriven - to može biti ulcer stomaka, i onda se ulcer leči. To može biti žučni kamenac, onda se on izvadi, može biti fibroidni tumor u materici i on se odstrani. Isto se može reći za druge efekte - medicinsko oružje je osloboditi se efekta izlečiti simptom. Ovo je prihvaćeno u javnosti kao efikasan tretman bolesti. Ali to nije najgora greška. Hirurzi jednostavno nemaju ni najmanju ideju o tome šta je uzročnik efekta (simptoma) koji vešto uklanjaju”.
Hirurgija u onkologiji danas je najdrastučniji primer takvog “lečenja”. Odsecanjem tumora, za onkologe je posao završen. Remisija se smatra izlečenjem. Pojava novog tumora ili metastaze, nakon nekoliko godina je “božija volja”.
“Kijanje, kašljanje, iritacija, groznica itd, predstavljaju pokušaje tela da se očisti od toksičnih elemenata, i ponovo povrati ravnotežu. I to su obično dobre stvari i treba ih podsticati, a ne potiskivati”. Dr Tilden je za sve bolesti sugerisao vruće kupke, post, klistir i odmor.
KAKO POSTAJEMO KISELI
Za protite (Bešamove mikrozime) ljudski organizam je medijum u kome će se oni grupisati i oblikovati u određene životne forme i u zavisnosti od kiselosti sredine.
“Ako bih ponovo živeo, posvetio bih se dokazivanju da mikrobi traže svoje prirodno stanište, obolelo tkivo - pre nego da su oni uzročnici obolevanja tkiva” zapisao je nemački lekar dr Rudolf Virchau.
Tako, ukoliko se neadekvatnom ishranom stvore uslovi za razvoj patogenih mikroba, oni će se sasvim komotno razvijati. Sve što je živo jede, a produkti njihovog metabolizma naći će se u našem telu. Nije li i rimski onkolog Simoncini otkrio da skori svi oboleli od kancera godinama nose u sebi gljivicu kandidu?
Posebno dobar ambijent za razvoj mikroba je kisela sredina. A ona se stvara upravo preteranim unošenjem proteina u organizam. Prehrambena industrija je zbog svog profita učinila da danas unosimo ogromne količine proteina.
Stanje u organizmu koje tako nastaje biolog i nutricionista doktor Robert O. Jang (koga moćni lekarski krugovi u SAD ne priznaju kao stručnjaka, već smatraju šarlatanom) naziva latentnom “acidozom”. Ona je preduslov za nastanak skoro svih degenerativnih bolesti.
Evo kako ovaj “šarlatan” vidi uzrok nastanka mnogih bolesti.
Normalan pH krvi je uvek 7.40 i to je neutralna vrednost. Kada je krv u pitanju ovo je konstanta. Samo malo odstupanje može dovesti do kome. Ali, pljuvačka i urin pokazuju promenjive vrednosti u zavisnosti od metabolizma. Za urin idealna neutralna vrednost je 6.8 a za pljuvačku 6.4. Sve ove promene imaju za cilj da održe konstantnu pH vrednost krvi (tkiva u tečnom stanju kako je definisao Antoan Bešam), pH (potencijal Hidrogena) meri se na skali od 1 do 14. Najnižu vrednost imaju jake kiseline koje nagrizaju metal i kosti.
Upravo ove jake kiseline se u organizmu stvaraju razlaganjem proteina. Slabe kiseline su one koje se nalaze u sirćetu ili limunu.
Kada se nađu u solociji, slabe kiseline se ne razlažu u potpunosti (ne jonizuju se) kao što je slučaj sa jakim kiselinama. Sirće zato ne pravi rupe na odeći i ne nagriza kosti i metal. Razlog je taj što se one ne razlože u potpunosti na kiselinu i delimično bazu, već ostaju delom soli koje nastaju kada se kombinuje jedan jedan molekul kiseline i molekul baze. One tako neutrališu jedna drugu, pa sirćetna i limunska kiselina, vinska kiselina i sve druge kiseline u voću ne ostaju kao kiseline u telu. Slabi kiseli deo iz voća se kombinuje sa vodom i pretvara se u ugljeničnu kiselinu, koja se onda razlaže na ugljen dioksid i vodu. U tom obliku se izlučuju iz organizma. Ugljen dioksid izdišemo, a vodu izbacujemo preko bubrega. Pošto voće sadrži u sebi minerale koji su bazni oni ostaju u organizmu da popune prazninu koja je ostala iza minerala koji su potrošeni u procesu neutralizacije ovih kiselina. Limun tako iako veoma kiseo, deluje na organizam alkalno.
Suprotno se događa sa izbacivanjem jakih kiselina iz proteina. Kada se protein razloži u našem telu, razloži se na tri jake kiseline: sumpornu, azotnu i fosfrornu.
Ove tri kiseline su toliko jake da ne mogu da prođu kroz bubrege jer bi ih sagorele, a ne mogu da se razlože na ugljen dioksid i vodu. One zato moraju prethodno da se alkalizuju tako što za sebe vežu neki molekul baznog minerala iz organizma kako bi se konvertovale u neutralne soli i kao takve bezbedno prošle kroz bubrege.
Tako se sumporna kiselina uglavnom izlučuje kao so natrijuma, kalijuma, magnezijuma ili kalcijuma jer su to osnovni bazni minerali u telu i njih ima u izobilju. Sumpor u sumpornoj kiselini može da se kombinuje sa kalcijumom iz kostiju i izlučuje se kao kalcijum sulfat.
Ova so ne oštećuje bubrege kada prolazi koz njih, ali zato njeno formiranje kosti lišava kalcijuma. Proces razgradnje jakih kiselina tako neminovno lišava organizam minerala, pa sam organizam vremenom postaje kiseliji. Tako se termin latentna “acidoza” odnosi na ovaj fenomen ukupne mineralne deficitarnosti i pojačane kiselosti čitavog organizma.
Latentna “acidoza” nije ono što se u medicini naziva acidozom, jer se u ovom slučaju pH krvi ne menja.
“Biti deficitaran sa mineralima je isto kao i biti zakiseljen”, kaže dr Jang. Dakle, osteoporoza nije posledica starosti već demineralizacije organizma. Gubitak minerala vidimo kao starenje. Glavni razlog gubitka minerala iz organizma je prekomerno unošenje proteina koji se ne nalaze samo u mesu nego i u mleku. Organizmu jesu potrebni proteini, ali samo do 40 grama dnevno. Prosečni Amerikanac danas dnevno unosi preko brze hrane (burgera, hot dogova) i do 200 grama. Jedna jaka srpska pljeskavica ima i preko 50 grama proteina.
Robert.O. Jang
OPASNO MLEKO
Fenomen hiperproteinizacije nastaje i zbog svakodnevnog konzumiranja kravljeg mleka. Ovo mleko ima tri puta više proteina nego humano majčino mleko, naglašava dr Jang.
Velike količine proteina iz mleka se konvertuju u kiseline i ove kiseline raskvase više kalcijuma u kostima nego što ih organizam unese sa mlekom.
Lako je izmeriti količinu kalcijuma koja se na ovaj način unese u organizam i količinu koja se “iznese” kroz urin i digestivni sistem, kaže Jang.
Tako je kravlje mleko, po Jangu, glavni uzročnik osteoporoze.
Po njemu, apsolutna je laž da mleko gradi jake kosti. Ovome treba dodati i činjenicu da se 50 odsto kalcijuma iz pasterizovanog mleka ne absorbuje jer su u njemu prethodno ubijeni svi enzimi. Da apsurd bude veći, pasterizacija ne ubija baš sve bakterije, jer se prenosi salmonela. Svaki seljak zna ukoliko se tele hrani pasterizovanim mlekom da će ono za nekoliko meseci uginuti. Ogroman procenat ljudi je i alergičan na mleko, ali industrija mleka je profitabilna i ona će učiniti sve da preko korumpiranih “uglednih” lekara i medija koje kontroliše promoviše pijenje mleka kao zdravo za decu i odrasle, posebno stare ljude koji pate krtih kostiju.
Dodajmo još i to da se minerali mogu uneti u organizam samo kada su u koloidnom obliku. Kupovni minerali neorganskog porekla se u organizmu ne absorbuju.
PREVARA NAZVANA “POVIŠENI HOLESTEROL”
Ove činjenice nisu bile nepoznate, pa je još 1977. američki senator Džordž Mek Govern predstavio listu korisne hrane za Amerikance. Na vrhu liste se nalazila preporuka da se smanji konzumacija proteina. Godinu dana kasnije ovo je uklonjeno iz kongresnih beleški i industrija mleka i mesa zamenila je to strahom od previše holesterola. I ovde je skovana nova prevara. Iako je holesterol prirodan sastojak krvi neophodan za rad nekih hormona i izgradnju ćelijske opne, izmišljena je priča da pojačan nivo holesterola izaziva taloženje masnih kiselina na unutrašnjim zidovima krvnih sudova. Da , masti se talože, ali ne zbog viška holesterola u krvi, već da zakrpe pukotine u ćelijskom endodermu krvnih sudova koje nastaju usled nedostatka vitamina C (što je utvrdio proslavljeni Lajnus Pauling). Ovaj vitamin se ne proizvodi u ljudskom organizmu, a neophodan je u procesu ćelijskog metabolizma. A da bi se vitamini transportovali moraju imati dovoljno minerala. Kako je sve povezano!
Tako se pukotine koje nastaju u endotelu krvnih sudova i popunjavaju onim čega ima u krvi, a to su lipidi. Kada su ove pukotine suviše velike i kada probiju krvne sudove nastaje poznata bolest od koje su patili mornari - skorbut.
Proteini su pored svega navedenog i negativan izvor energije, jer su zapravo jaki energetski stimulatori. Mada protein može doneti četiri kilokalorije na gram telesne mase, njegov efekat je u suštini stimulativan. Pored lekova, farmaceutskih ili drugih, protein je najstimulativnija stvar koju konzumiramo, naglašava dr Jang. Kafa , na primer, učiniće da budete u energetskom podsticaju oko jedan sat, biftek podstiče organizam za pet sati aktivnosti. Ali, ukupno gledano za razlaganje proteina i eliminaciju produkata proteina potroši se više energije nego što se u telo na taj način unese, pa je dugoročno energetski bilans negativan. Ovakav način ishrane u dugom periodu dovodi do enervacije.
Na osnovu ovoga sastavljena je poznata “visokoproteinska redukciona dijeta”. Tako možete izgubiti na težini ishranom sa puno proteina, ali vam niko neće reći kakve su dugoročne posledice ovakve dijete.
Očito, sve je dobar biznis. ” Lečenje” ljudi - najbolji.
Uobličavanje sveta i svega u njemu , živog i neživog u skladu sa profitom, to je današnja globalna politika. Ona počiva na satanističkoj filozofiji koja tvrdi da je svet nesavršen i da ČOVEK ima pravo “bogom dano” (Annuit coeptis) da ga prekroji po svojim potrebama. Da ta tvorevina ne funkcioniše najbolje pokazuju nove bolesti koje se stalno pojavljuju. Pitanje je samo trenutka kada će satanističko “najprofitabilnije tržište” - ljudski organizam, izgubiti sposobnost funkcionalnog saomorganizovanja i preći u trajno degenerisanu formu kojoj će odmah po rođenju biti neophodne skupe hirurške korekcije.
20.05.2009.
KAKO NASTAJU BOLESTI (Četvrti deo)
POSLEDICE NAGOMILAVANJA KISELINA I IMPREGNACIJA TKIVA TOKSINIMA
Priredila: Ivona Živković
SKLADIŠTENJE KISELINA U ORGANIZMU
Denis Mejer i Robert Miler u svojoj knjizi “The New Biology” tvrde da prekomeran unos proteina predstavlja za organizam veliki problem, ne samo zbog velike potrošnje baznih minerala kojima mora da neutrališe jake kisline na koje se ovi proteini prilikom varenja razlažu, već i zbog nemogućnosti da se velike količine ovih kiselina uopšte neutrališu. Naime, organizam ne može sam sebe da razgradi koliko mu je potrebno baznih minerala, pa on pokušava da problem viška jakih kiselina reši tako što će ih negde u organizmu uskladištiti.
Tako krv pokupi kiseline koje nisu u mogućnosti da se neutrališu i izluče iz organizma i transportuje ih najpre do vezivnog tkiva, koga u telu ima najviše, i one se tu skladište. Pri tome se pH krvi ne menja. Vezivno tkivo, zapravo, funkcioniše kao organ i to je najveći organ u telu. Sastavljen je od ligamenata, tetiva i veoma finih vlakana. Kako se ova vlakna sve više usitnjavaju bukvalno drže sve ćelije u organizmu na svom mestu kao fina
“građevinska skela” koja svaku ćeliju okružuje.
Ovaj organ naziva se još “koloidno vezivno tkivo” ili “schade”, a moderna anatomija ga još naziva predbubrežni organ upravo zato što se u njemu skladište kiseline pre nego što će se neutralisne isporučiti bubrezima.
Deo ovog organa su i svi mišići u telu.
Ukoliko se previše kiselina deponuje u mišićnim vlaknima dolazi do bolova i upala.
“Fibromialgia je svakako bolest kiseline”, naglašava i Robert. O. Jang.
I MEĐUĆELIJSKI PROSTOR JE ORGAN
Prostor ograđen ovim finim vlaknima nazvan je “Pišingerov prostor”, po nemačkom naučniku koji ga je opisao.
Tu je i međućelijski prostor u kome se nalaze tečnosti koje hrane, kupaju i čiste svaku ćeliju i tako odnose otpadne produkte koje su ćelije izbacile metabolizmom. Jang tvrdi da se u SAD ovaj organ u medicinskim knjigama uopšte ne pominje, već se samo opisuje međućelijski prostor, ali ne kao organ.
KISELO ALKALNO
Da li je život na Zemlji kakav danas poznajemo nastao u morskoj vodi kada se natrijum hlorid pocepao na hlorovodoničnu kiselinu i natrijum bikarbonat? Naime, na ovom kiselo-alkalnom balansu počiva zdravo funkcionisanje ljudskog organizma sa svim životnim formama koje su u njemu. Svako odstupanje, kao što ćemo videti, stvara nove životne forme.
Zagovornici nove biologije zasnovane na pleomorfizmu (u koje spadaju i R. Jang, D. Majers i R. Miler ) , na osnovu ovog disbalansa izvode svoju teoriju nastanka svih bolesti. Dr Jang, koga pristalice Pasterove teorije ignorišu i osporavaju mu stručni kredibilitet, smatra da je glavni uzrok svih bolesti nedovoljno snabdevanje organizma bazama. A ovo snabdevanje se vrši unosom koloidnih baznih minerala putem voća i povrća. Neorganske minerale organizam ne prima, pa zato da ih uzimaju iz zemljišta, jedu i sitne, postoje biljke.
BAZNA PLIMA I BAZNA OSEKA
Kiseline i baze imaju svoje mene, kao plima i oseka. Naučnik Fridrih Sander ih je nazvao “bazna plima” i “bazna oseka”.
Tako je pomenuti Pišingerov prostor najalkalniji oko dva sata popodne (nakon doručka i ručka) i to je bazna plima, kada se bikarbonati stvaraju u želudcu.
Kiseline dostižu svoju maksimalnu koncentraciju u međućelijskim tečnostima , kao i u urinu, oko dva sata noću i Sander je to nazvao “baznom osekom”. Ove kiseline, koje su privremeno deponovane u vezivnom tkivu, noću se dok spavamo pokreću i do jutra treba da budu izbačene iz organizma sve kisline nakupljene tokom prethodnog dana. Ovo izbacivanje se vrši tako što baze zapljusnu međućelisjki prostor i neutrališu kiseline. Samo tako one mogu da prođu kroz bubrege i izluče se kao urin.
KOLIKO KISELINE TOLIKO BAZE
U normalnim uslovima, ćelije u spoljnjem zidu želudca proizvode sokove za varenje i to hlorovodoničnu kiselinu i natrijum bikarbonat. Koliko se proizvede molekula kiseline, toliko se stvori molekula bikarbonata (baze).
Hlorovodonična kiselina ostaje u želudcu, a natrijum bikarbonat ide preko krvotoka do pljuvačnih žlezda i kasnije do žučne kese, žlezda u pilorusu (deo creva za koje je vezan želudac) i pankreasa. Ovo su alkalne žlezde tela i u njihovim sokovima mora biti natrijum bikarbonata. Preko krvotoka bikarbonat cirkuliše i do međućelijskog prostora gde vrši pomenuto “zapljuskivanje” i neutralizaciju privremeno uskladištenih kiselina.
Ono što preostane od bikarbonata pokupe jetra, pankreas, dvanaestopalačno crevo.
Ukoliko organizam ne unese dovoljno alkalne hrane i unosi previše proteina (koji se razlažu na jake kiseline) , natrijum bikarbonat se potroši za neutralisanje kiselina odloženih u vezivnom tkivu i nema ga za alkalne žlezde (jetru, pankreas, dvanaestopalačno crvo…) pa one ne luče adekvatne sokove i enzime.
Varenje se ne može odvijati bez dovoljno ovih alkalnih sokova, pa želudac tada mora da proizvede više kiseline kako bi istovremeno stvorio više baze. U tom slučaju u želudcu nastaju mučnina i ulceri.
Tako Majers, Miler i Jang izvlače zaključak da ulcer nije posledica stvaranja previše kiseline već primarno posledica deficita baznih elemenata.
Ova pojačana aktivnost želudca troši više energije čitavog organizma, pa hronično dolazi i do iscrpljivanja organizma.
Dešava se da baze nema dovoljno ni da se počiste deponovane kiseline iz vezivnog tkiva, pa tako ona ostaje tu uskladištena u dugom vremenskom periodu, što vodi ka degenerativnim promenama. Ovo stanje smo opisali u prošlom broju kao latentnu “acidozu”.
ACIDIFIKACIJA CREVA I DISBIOZA
Ova poremećena funkcija lučenja sokova za varenje, vremenom dovodi do acidifikacije creva jer kiseline iz želudca ne uspevaju da se neutrališu i prelaze u creva pa nastaje njihova upala.
Podsetimo, život je, po doktoru Antoanu Bešamu, proces koji je nezaustavljiv i on u zavisnosti od uslova za razvoj samo menja oblike. Poremećen pH u crevima pokreće razvoj bakterija i gljivica kojima odgovara baš takav sredina i nastaje rast mikroba kojima tu nije mesto što se naziva disbioza.
Razvijaju se gljivice (npr. kandida) i bakterije i, pošto se hrane (kao sve što je živo), stvaraju i otpadne produkte koje ispuštaju u creva i još više ih acidifikuju (kisele), dok se u čitavom organizmu održava stanje latentne “acidoze”.
Dakle, umesto da se hrana u želudcu razlaže pomoću hlorovodonične kiseline, zbog njenog manjka, ona počinje da fermentira.
Bakterije se hrane primitivnim procesom fermentacija čiji je produkt alkohol. Tako može nastati ciroza jetre kod ljudi koji u životu nisu popili ni jedno alkoholno piće.
Kao kada se pravi vino, proces fermenatacije može početi da se odvija loše i pređe u truljenje. Sirće i druge truleži se tada stvaraju u stomaku i ta sirćetna kiselina može prouzrokovati gorušicu, kao i gasove i nadimanje.
Krv tako pokupi sa hranjivim sastojcima i ovu trulež iz creva i toksini počinju da cirkulišu po čitavom organizmu.
I ovde, za živ organizam (koji je sposoban da se sam organizuje i održava u životu), nastaje novi zadatak: kako se ovih toksina osloboditi?
Organizam se po prirodi sam brani od toksina i nastoji da ih izbaci ili, ako to ne uspe, on pokušava da ih negde deponuje i drži pod kontrolom.
HOMOTOKSIKOLOGIJA
Još 1955. nemački lekar, homeopata, dr Hans Hajnrih Rekeveg (1905 -1985) pokušao je da razne simptome bolesti sintetiše i objedini ih u jedan jedinstveni funkcionalni sistem. Tako je postavio osnove homotoksikoligije - procesa koji se odvija u organizmu u nekoliko faza u njegovom nastojanju da se oslobodi nagomilanih toksina. Tu borbu koju organizam vodi mi vidimo po simptomima koji su danas prihvaćeni od strane konvencionalne medicine kao autohtone bolesti. Njegovu shemu možete videti ovde.
Međutim, sa gledišta onih koji podržavaju novu biologiju i holistički pristup u lečenju, bolesti su upravo posledica nastojanja organizma da se izbori sa toksinima i disbiozom.
Po doktoru Rekevegu ova borba organizma sa toksinima se odvija u šest faza:
Prva je faza eksekrecije (izlučivanja), kada organizam pokušava da izbaci višak toksina preko svih telesnih otvora (putem stolice, znoja, urina…) To može biti u obliku proliva ili pojačanog lučenja mukusa gde god se on pojavljuje što uključuje i bronhitis i alergije itd.
U drugoj fazi nastaje reakcija – kada organizam pristupa uklanjanju toksina podizanjem temperature, raznim upalama, gorušicom, mobilizacijom belih krvnih zrnaca ne bi li ona napala mikrobe i toksine i progutala ih. Ovde se mogu javiti polipi na sluzavim membranama, konstipacija itd.
Ukoliko su ove dve faze bile neuspešne, nastaje treća faza – deponovanja toksina. Oni se tada skladište negde u telu i to najpre periferno tamo gde neće remetiti osnovne životne biohemijske procese. Ali, ako se toksini vremenom nagomilavaju, organizam ih odlaže sve dublje i dublje u sistem, tako da ovi depoi počinju da se formiraju i u samim vitalnim organima – krvnim sudovima , srcu, kao i u organima gde je odbrana imunog sistema najslabija- “locus minoris resistentie”.
Sve navedene tri faze su reverzibilne, i organizam se od ovakvih dejstava potpuno oporavi. Ali, ukoliko su ove tri faze bile neuspešne, nastaju dalji procesi čišćenja koji ostavljaju trajne posledice. Organizam tada pokušava da razaranjem pojedinih lokacija popravi već pretrpljenu štetu i održi vitalne životne procese.
Tako se u četvrtoj fazi vrši impregnacija toksina u neko tkivo (kao kod tetovaže na koži kada se boja koja je toksin, trajno impregnira u kožu). Impregnacija toksina se često manifestuje bolešću nekog najmanje otpornog organa.
Ukoliko se hlorovodonična kiselina npr. ili toksin impregnira u želudcu, stvara se ulcer.
Ukoliko se u kožu kod tetovaže ubaci previše boje takođe se stvara ulcer.
Peta faza je degeneracija i tada dolazi do nepovratnog oštećenja nekog organa, čime se menjaju ćelijski enzimi ili organska struktura u organu.
Tuberkuloza creva je faza degenerecije i tu ulcerozne ćelije umiru i pojavljuje se bakterija “helicobacter pylori”. Ona se tako pojavljuje da pojede mrtve ćelije toksikovanog tkiva u želudcu. Mrtve ćelije koje su postale pune toksina “helicobacter pylori” izjeda upravo zato jer ne postoji drugi način da ih se organizam otarasi. Tako organizam izjede sopstveni deo, kako bi se sprečio širenje toksina i načinila još veća šteta. Podsetimo još jednom, život je fenomen koji, ne samo da se sam stvara, već se sam i održava.
Tako, “helicobacter pylori” nije uzročnik ulcera već posledica ulcera, tvrdi Jang. Po njemu, uzrok ulcera je latentna “acidoza”.
“Helicobacter pylori se danas nalazi u želudcu jedne trećine odraslih Amerkanaca ” navodi se u časopisu “The Atlantic Monthly”, A New Germ Theory, 1999..
Šesta faza predstavlja nastanak neoplazme (rast tkiva bez fiziološke fukcije) i to je nastanak kancera kada je oštećen ćelijski materijal. [Homotoxicology, The Core of a Probiotic and Holistic Approach to Medicine, Claus-F. Claussen, M., Aurelia-Verlag, 1990]
I kancer želudca i debelog creva predstavlja neoplazmičku fazu, poslednji odbrambeni šanac za “re-generisanje”. Toksini su tada postali toliko impregnirani i ćelije su tako degenerisane da im je i sam DNK ugrožen. Intoksifikovane ćelije počinju da se umnožavaju bez kontrole samo da bi se održale u životu. Toksični trulež u središtu tumora je združen sa mikroorganizmima.
Ovi mikrorganizmi su nazivani različitim imenima, ali se u poslednje vreme nazivaju Siphonospora polymorpha (što im je dala proslavljena Virdžinija Livingston) ili Fasciolopsis buskii kako ih naziva Hulda Klark u knjizi “Lek za sve bolesti”.
Tanko crevo u koje jetra izbacuje svoju alkalnu žuč, a paknreas svoje alkalne sokove i enzime za varenje, teško, zapravo nikada ne postaju mesto razvoja kancera jer su ovi organi sve vreme alkalni. Oni nikada ne postaju kiseli.
Kancer je najkiselija od svih bolesti.
MEDIKAMENTI
Jang posebno ističe da jače kiseline od proteina oslobadjaju medikamenti (“lekovi”). Većina njih su alkaloidi koji sadrže nitrogen. Ti medikamenti moraju da se konvertuju prvo u njihove adekvatne jake kisline, azotnu kiselinu u ovom slučaju, i onda u mineralne soli, natrijum, kalijum ili kalcijum nitrat pre nego se izluče iz tela.
Aspirin kao i svi antiinflamatori za artritis, u dugom periodu koišćenja zapravo pojačavaju artritis. Razlog je što se svi oni u organizmu prilikom razlaganja konvertuju u jake kiseline koje se onda neutrališu bazama pre izbacivanja. Kada telo ne može da se izbori sa previše kiseline koju unesemo, jedno od mesta gde se ove kisline odlažu su zglobovi. Deponovanje jakih kiselina ne pomaže zglobovima. Na protiv, još više ih nagriza i to pokazuje uzorak tečnosti koji se uzima iz otečenih zglobova koji je uvek kiseo.
Da ponovimo, svi farmaceutski “lekovi” su u suštini sintetički alkaloidi napravljeni iz derivata nafte. Nafti nije mesto u ljudskom organizmu.
Sve ovo je medicinskoj nauci odavno poznato, ali savremena medicinska praksa koja se kao i nauka i edukacija usmeravaju od svetskih medicinskih centara i organizacija koje su prihvaćene kao zdravstveni autoriteti (kao na primer Svetska Zdravstvena Organizacija), pod potpunom su kontrolom naftno-farmaceutskog kartela.
Tako je savremena medicina postala najobičnija prevara, način da se od uspaničenih i zastrašenih ljudi uzme novac.
Umesto toksina uništavaju se mikroorganizmi (dodatnom toksikacijom), simptomi bolesti se ublažavaju, dok se uzroci maskiraju, a energetski iscrpljeni oragnizam se veštački stimuliše hemikalijama. “Kvar” pojedinih tkiva ili organa se hirurški popravlja ili se jednostavno organ, bez koga se može, odstrani ili zameni veštačkim. Kao kod mašine. Čak i vitalni organi postali su predmet zamene veštačkim napravama. Kardiohirurgija je svakako najmonstruoznija doktorska veština. Odmah do nje je onkologija gde su najveće žrtve žene.
Tako je poražavajuća istina da moderna medicina poslednjih pedeset godina uopšte i ne leči.
Kada je nekoliko američkih lekara objavilo knjigu “Smrt od savremene medicine” (Death by modern medecine” javnost je bila šokirana podatkom da je od lečenja 2006. godine samo u SAD umrlo 783,936 pacijenata. “2,2 miliona ljudi je završilo u bolnici zbog reakcije na prepisani lek, 20 miliona ljudi je nepotrebno pilo antibiotike koji su im prepisni zbog prehlade, a izvršeno je 7,5 miliona nepotrebnih hirurških intervencija i čak 8,9 miliona je nepotrebno hospitalizovano”.
Sve ovo plaćeno je stotinama miliona dolara - nepotrebno.
Srbija je, na žalost, nakon politčkih promena 2000. godine dobila vladu i (nezamenjivog )ministra zdravlja koje je postavio upravo ovaj kartel. Stalno medijsko zastrašivanje građana porastom malignih oboljenja i navodna borba u prevenciji kancera ima za cilj samo kupovinu skupih dijagnostičkih aparata, dok se na pravoj prevenciji i otklanjanju uzroka raka u stvarnosti ne radi ništa. Jer glavni uzročnik malignih oboljenja u Srbiji danas je životna okolina toksikovana radioaktivnim otpadom, kao i loša i beskorisna hrana, uglavnom uvezena. Srpska poljoprivreda sve više potpada pod kontrolu stranog faktora , semenska roba se uvozi, dok se čitava teritorija pretvara u veliku deponiju za potrebe Evropske Unije. Farmakokartel je i ovde stavio jednog, po svojoj meri edukovanog lekara, Olivera Dulića.
Sva sreća da bar neke privatne klinike u Srbiji ipak počinju da shvataju da se bolesti moraju tretirati holistčki, prirodnim metodama.
BIZNIS SA PROTEINIMA
Prekomerno, ali profitabilno, industrijsko uzgajanje životinja za ishranu predstavlja takođe teško zagađivanje životne okoline.
Sama proizvodnja proteina ima efekte i na životnu sredinu uopšte. Ekskretivni produkti pilića, prasića i drugih domaćih životinja koje se veštački uzgajaju iznose 16,6 milijardi tona godišnje, a to je 60 puta više nego što proizvede čitava ljudska populacija za koju se tvrdi da je prekobrojna . Ne zaboravite da se sve ove životinje hrane uglavnom koncentratima koje takođe proizvodi - pogađate ko.
Za ove životinje (pojenje i održavanje higijene) koristi se 240 triliona galona vode godišnje, odnosno 7.5 galona u sekundi, što je dovoljno da se svaki čovek na planeti tušira 8 puta dnevno. To je više vode nego što se koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi zajedno. Po podacima UN oko 990 litara vode je potrebno da se proizvede jedan litar mleka.
Od ovih životinja se emituje 7,8 milijardi tona ugljen dioksida godišnje, što je 40% više nego što emituju automobili, tvrdi se u istom izveštaju UN.
Ogromne površine zemljišta se koriste za uzgoj stočne hrane, nepotrebno se krčme šume, erodira zemljište itd. Proizvodnja hrane je odavno postala biznis koji je u potpunom raskoraku sa ljudskim stvarnim potrebama.
Amen!
